''Српске новине'', Подгорица

Пише: Борислав Бојић, потпредсједник СДС-а и шеф Клуба посланика СДС у НС РС

У државној политици, као и у обичном животу, најважније је добро поставити циљеве и раздвојити битно од небитног. У сувереним државама то је политичка потка национално одговорних власти. У банана државама, протекторатима, каквa je БиХ, циљеве постављају међународне дипломате које онда траже начине да их спроведу, или како то они кажу – траже се оне политичке снаге које могу ''испоручити'', тзв. ''партнери''.

Јасно је да ''партнери'' међународне заједнице морају обезбиједити и одређен ниво кредибилитета код бирача, и зато, док се држе договора, имају и одређене повластице – толерише им се крађа новца из државне касе, али се очекује да бар дио тог новца употријебе за останак на власти, да дијелом украденог новца компензују губитак угледа; врло често праве се договорени вербални сукоби спољних налогодаваца и домаћих власти како би испод тепиха, неопажено, био урађен домаћи задатак. 

Такве ''димне бомбе'' служе да се пажња јавности скрене на небитне ствари, како би се оне битне прогурале са што мањом пажњом јавности. Технологија је сљедећа: када треба прогурати важнији циљ који нема подршку јавности у Републици Српској, баца се политичка димна бомба како се тај циљ не би јасно видио. Пажња јавности се усмјерава на неки мање битан проблем око кога се жучно ломе копља са противницима. У том мање важном проблему често се дозвољава ''домаћем партнеру'' да испадне и побједник, како би сачувао образ и смањио ризик добијања етикете ''издајника''. Такво политичко позориште се одвија периодично, а подсјећам на два случаја. Оба пута је за извршиоца на конкурсу изабран Милорад Додик и његова политичка структура.

Први пут, описана тактика је примијењена 1997.године.Главни циљеви ''међународне заједнице'' у БиХ су тада били :

1. коначно донијети арбитражну одлуку којом ће Брчко бити изузето из Републике Српске и пресјечен њен територијални континуитет,

2. почети са јачањем државних институција, почетком преноса надлежности

3. прекинути везе Републике Српске и Србије како би остала ''мирна Република Српска'' у вријеме бомбардовања и отимачине Косова и Метохије од Србије.

Логистичка помоћ међународне заједнице тада се огледала у издашним финансијским донацијама, оружаним формацијама које су помагале у заузимању РТВ релеја, употреби ''бонских овлаштења'' која су затим примијењена за одстрањивање тек изабраног предсједника Републике Српске Николе Поплашена.

Извршиоци су тада омогућили успјешно спровођење свих постављених циљева ОХР-а, али се показало да их је то коштало кредибилитета код гласача. Димне бомбе које су тада користили у облику обећања о благостању и бољем животу, плашења причама о укидању Републике Српске ако СДС буде на власти, као и пријетњама додјељивања Брчког Федерацији БиХ, показале су се недовољне јачине да сакрију суштину, па су изгубили наредне изборе. Трговци нису успјели да продају маглу.

Други пут, иста тактика је примијењена 2006.године. Главни постављени циљеви ''међународне заједнице'' су тада били:

1. ''мирна Република Српска'' када се на референдуму буде отцјепљивала Црна Гора,

2. ''мирна Република Српска'' када Косово самопрогласи независност,

3. приступање БиХ НАТО-у без противљења из Републике Српске, чак и ако Србија остане војно неутрална.

За испоручиоца је и овај пут одабран Милорад Додик, а његово довођење на власт је почело чувеним одласком Драгана Чавића, Младена Иванића и њега у Вашингтон, на поклоњење Кондолизи Рајс, у децембру 2005. Послије тога, Иванић руши скупштинску већину са СДС-ом, а Чавић даје мандат Додику. Остало је ишло само од себе.

Чаробна ријеч тада изговорена – ''употријебићемо црногорски рецепт'' и спровести ''референдум о самосталности РС'' донијела му је апсолутну власт и омогућила да се и прва два циља спроведу док се дим још није разишао.Тадашњи високи представник Кристијан Шварц-Шилинг је по напуштању БиХ признао: ''Додик нам је рекао да то говори само ради избора , и да неће бити референдума''.

Када се осамостаљивала Црна Гора, Додик је ''заборавио обећано'', тврдећи да су Црна Гора и Република Српска различити случајеви. За вријеме самопроглашења независности Косова у потпуности је амортизовао ситуацију у Републици Српској. И тада, једно вријеме, ријеч ''референдум'' пада у заборав.

У употребу је поново ушла након прољетне Бајденове посјете БиХ и Додиковог обећања  да ће Српска подржати улазак БиХ у НАТО-а, без обзира што ће Србија остати неутрална, иако је на власт дошао на обећању да ће се борити за демилитаризацију и војну неутралност БиХ.

Да би обновили радну атмосферу, бачена је нова димна бомба у виду спорења Закључака Народне скупштине РС чији садржај свакако не заслужује пажњу коју им је дао ОХР, а који се односе на оспоравање неуставно пренесених надлежности са Републике Српске на ниво БиХ. Док је пажња јавности била заокупљена, како се касније потврдило, договореним сукобом ОХР-а и власти у РС, српски члан Предсједништва БиХ Небојша Радмановић је, истовремено, без знања Народне скупштине РС подржао захтјев БиХ за улазак у НАТО.

У свим нормалним земљама о том питању се обавезно спроводи референдум. Због жестоких реакција јавности, власт се нашла у врло неугодној ситуацији, па два мјесеца касије баца нову димну бомбу – ако високи представник наметне још једну одлуку спровешћемо референдум о тим одлукама. И док је Народна скупштина усвајала овај закључак, Предсједништво БиХ је у Бриселу предало Акциони план за улазак у НАТО.

Бесмислено је напомињати да су обећања о самосталности РС у потпуној колизији са њеним путем ка НАТО-у, који би био гарант суверенитета БиХ.

Тек након четири године на власти, у предвечерје нових избора, сатјеран од СДС-а у ћорсокак захтјевом да распише референдум о уласку у НАТО, Додик се ''сјетио'' да РС нема одговарајући Закон о референдуму и грађанским иницијативама и то када је СДС упутила у Народну скупштину свој закон којем је јавно обећао подршку. Но, умјесто подршке, закон је на скупштинским комисијама оборен без ријечи образложења, а Додик је расписао бинго лицитацију за референдумско питање. Током једног дана, на његовом менију нашла су се и по три референдумска питања – да ли подржавате останак страних судија и тужилаца; да ли подржавате Дејтонски мировни споразум; да ли подржавате ОХР!? Дакле, од прије три године обећаног референдумског питања – да ли сте за самосталност РС дошао је до питања да ли подржавате Дејтонски мировни споразум. Наравно, сви у РС ће рећи да подржавају Дејтонски мировни споразум као реалност у постојећој констелацији односа, али који истовремено значи и цементирање БиХ.

Истина, СНСД је у Народну скупштину упутио свој Закон о референдуму, за који већ унапријед најављују да ће га Бошњаци блократи у Вијећу народа и да ће до његовог тупања на снагу проћи 10 мјесеци. Но, овај закон се суштински разликује од закона СДС-а, који је за 15 дана својим потписима подржало 40.000 грађана РС, и у ствари представља закон за спречавање референдума.

У чему су разлике? СНСД-ов закон је направљен тако да о расписивању референдума, чак и када би милион становника РС потписало такву иницијативу, искључиво одлучује скупштинска већина - власт, а резултати референдума нису обавезујући, што значи да је референдум као институција обеснажен и нема никакав смисао.Дакле, таквим приједлогом закона скупштина и даље доноси све одлуке и губи се механизам контроле власти од стране грађана што би требало да буде главна сврха референдума. Према приједлогу СДС-а, референдум се аутоматски расписује у два случаја: у случају да се мијења устав РС или БиХ, и у случају да БиХ приступа војним савезима, што је за власт неприхватљиво јер не би могла мимо воље грађана РС увести у НАТО. Такође, референдум се, према нашем приједлогу, обавезно расписује на захтјев 40.000 грађана, и његови резултати су обавезујући.

Ових дана, новински ступци пуни су вапаја власти РС америчкој администрацији да БиХ добије статус МАП, што ће се највјероватније десити у априлу. А тада , Српској више неће бити потребан Закон о референдуму. Њена будућност биће трајно запечаћена што буди зебњу – шта ће бити у случају агресије Хрватске, коју Стјепан Месић отворено заговара, при чему ће Србија и Русија бити спријечене да заштите Србе у РС; да ли ће нам се поновити 1914. година; да ли ће наша дјеца као окупатори ићи у српску колијевку – на Косово!?  Зато, политичарима никада немојте судити по ријечима, судите им по дјелима.