30.09.2019 13:38
Иако већина грађана Републике Српске има сазнања о неком случају сексуалне корупције, она у нашем друштву још увијек представља табу тему. О њој се веома ријетко говори, а још рјеђе се пријављује.
Рекла је ово у разговору за портал eTrafika.net проф. др Иванка Марковић у чију се елоквенцију и компетентност, након низа генерација студената, могла увјерити и јавност Републике Српске, будући да је ова професорица Правног факултета у Бањалуци од прошле јесени и посланица Српске демократске странке у Народној скупштини Републике Српске. 
 
Уз ангажман у Парламенту, Марковићева је на почетку мандата одржала више предавања о сексуалној корупцији, на трибинама које је организовао Актив жена СДС-а у оквиру међународне кампање „16 дана активизма против насиља према женама“.
 
Какве специфичности има вид сексуалне корупције у односу на „стандардне“ коруптивне радње?

О сексуалној корупцији у Републици Српској, као и у осталом дијелу Босне и Херцеговине, веома ријетко се говори, иако је она присутна у свим областима живота. Под корупцијом се најчешће подразумијева злоупотреба јавне, друштвене или економске позиције, односно стварног или претпостављеног утицаја заснованог на тој позицији, са циљем да се за себе или другог противправно стекне материјална или нека друга корист, политичка, статусна или економска предност. За разлику од ове, условно речено „обичне корупције“, у којој се као средство плаћања за извршене услуге јавља новац или нека друга материјална корист, код сексуалне корупције средство плаћања постају сексуалне услуге. Радња извршења се своди на тражење, односно изнуђивање секса или на нуђење сексуалних услуга у замјену за одређену услугу.
 
Шта се може означити као суштина те злоупотребе?

Суштина сексуалне корупције јесте искориштавање положаја надређене особе – на примјер шефа, професора – односно, сваке особе на позицији моћи, у коју јавност треба имати повјерење, да би се од особе која се налази у подређеном положају – запосленик, студент, особа која тражи неко своје право у различитим околностима – добиле сексуалне услуге. Дакле, користећи зависан положај подређене особе, траже се сексуалне услуге или се прихвата понуђено – не новац – да би заузврат жртва ријешила неки свој проблем, што овиси од одлуке лица које има моћ, односно лица које одлучује о неком праву жртве или позицији жртве.
 
Примјећујете ли помаке, нагоре или набоље, што се тиче процесуирања починилаца оваквог вида корупције у Републици Српској и Босини и Херцеговини?

Нажалост, сексуална корупција није изоловани акт насиља, већ образац понашања појединих носилаца јавних функција или појединаца који су у надређеном односу према жртви. Иако већина грађана Републике Српске има сазнања о неком случају сексуалне корупције, она у нашем друштву још увијек представља табу тему. О њој се веома ријетко говори, а још ријеђе се пријављује. Међутим, ја сам оптимиста, и сматрам да о сексуалној корупцији треба говорити не само за вријеме трајања међународне кампање „16 дана активизма против насиља према женама“, већ сваки дан, јер се и сексуална корупција врши сваки дан, а не само у периоду од 25. новембра до 10. децембра. На тај начин, она престаје бити табу тема, а то је први корак на путу борбе против сексуалне корупције.

 Када је ријеч о тој аномалији, да ли је спорно законодавство, односно непрецизна или недовољна регулација те врсте кривичних дјела, или су правни акти регуларни, али изостаје њихова примјена, због неповољног друштвеног амбијента?

Не мислим да је спорно законодавство, јер ми имамо кривична дјела која представљају основ за борбу против овог облика корупције – на примјер, полна уцјена и обљуба злоупотребом положаја.
 
Као и у многим другим случајевима, проблем је у примјени закона, а усуђујем се рећи и у друштвеном амбијенту који одликује пад свих моралних вриједности.
 
Један од разлога за непријављивање сексуалне корупције јесте и неадекватна реакција надлежних институција, што додатно обесхрабрује жртве да пријаве оваква дјела.
 
На челу сте правног тима СДС-а задуженог за припрему приједлога закона о поријеклу имовине, који пред посланицима Народне скупштине треба да се нађе до краја 2019. Да ли се у актуелној фази може говорити о координатама у којима ће се, када је ријеч о понуђеним рјешењима, кретати ова иницијатива?

Тачно је да би се Нацрт закона о испитивању поријекла имовине требао крајем године наћи пред посланицима Народне скупштине Републике Српске, јер је то предвиђено Програмом рада Народне скупштине Републике Српске за четврти квартал 2019. године. Имајући у виду ову чињеницу, правни тим СДС-а извршио је потребне анализе упоредног законодавства, а коначан став по одређеним питањима ће се заузети након скупштинске паузе.
 
Слични покушаји у региону до сада су најчешће били засновани на процјени да је најоптималније да пореска управа упореди вриједност имовине осумњичених особа са уплаћеним порезом. Да ли је у оваквој методи могућа произвољност, која би олакшала одбрану лицима чији је пут до богатства био нелегалан?

Свако рјешење, па и ово о којем ви говорите, може дати оптималне резултате само ако се буде примјењивало у складу са законом предвиђеним условима и процедурама и без злоупотреба. Међутим, искуство које имамо на овим просторима учи нас да нема тог рјешења које нисмо (зло)употребили у сврху остваривања појединачних интереса.
 
Уколико би приједлог закона прошао скупштинску процедуру, шта би била најпримјеренија санкција у случајевима у којима би се утврдило противзаконито стицање имовине? Да ли је то конфискација некретнина, новчана или затворска казна, или све троје?

Најадекватнији одговор државе на случајеве незаконитог стицања имовине, према мом мишљењу, јесте одузимање такве имовине. Међутим, не смије се занемарити ни питање кривичне одговорности лица које је незаконито стекло имовину, а у складу са тим, ни могућност изрицања кривичних санкција које су предвиђене за одређена кривична дјела, на примјер пореску утају итд.
 
Шта је адекватан одговор на потенцијална оспоравања у којима би приједлогу закона било приписано ретроактивно дејство, неприхватљиво у већини правних система?

То питање се може једноставно ријешiти примјеном уставне норме дефинисане чланом 110. којим се предвиђа да се законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство. Мислим да је сваком грађанину Републике Српске јасно у чему се састоји општи интерес који би био у основи повратног дејства појединих одредби Закона о испитивању поријекла имовине.

 Будући да долази из опозиционих редова, судбина овог закона зависиће и од става већине у Народној скупштини, као и 2013. године, када је претходни приједлог одбијен. Могу ли се у 2019. очекивати парламентарне препреке за ову иницијативу?

С обзиром да је клуб посланика СНСД-а уложио амандман на Програм рада Народне скупштине којим је предложено да се у четвртом кварталу на дневном реду нађе Закон о испитивању поријекла имовине, очекујем да се текст овог закона заиста и стави на дневни ред. У прилог таквог развоја догађаја иде и чињеница да се и у Републици Србији такав закон налази у скупштинској процедури, што има одређени политички утицај и на политичку сцену Републике Српске. Наравно, задњу ријеч ће, као и у другим случајевима, ипак дати скупштинска већина.
 
 

Анкета

Тестирање анкете на сајту Српске демократске странке?

Create Account



Log In Your Account